Nadlanu.com Home Page Items › Bili smo... › Home Page Items › Bili smo...

Svakodnevno pred Vama najzanimljivije fotografije iz svih delova sveta.

Za Ondekoza

Vaš glas

Najlakše ih je najaviti kao ''čuvenu japansku bubnjarsku senzaciju''. Vrlo je jednostavno prevesti istorijat grupe i iskoristiti neku od fraza kojom u medijima ''objašnjavaju'' svoje postojanje, ciljeve i poruke koje upućuju svetu. Ali kada odgledate njihov nastup, može vam se učiniti neobično teškim da objektivno, u nekoliko rečenica objasnite šta ste videli i osetili.

Njihov nastup nije ni koncert, ni predstava. Prava reč bi verovatno bila – performans. Specifičan, i svakako zanimljiv već na prvu priču, fotografiju ili najavu. To se videlo i po interesovanju beogradske publike - Sava centar bio je pun.

Način na koji izražavamo sebe i put kojim stižemo do svog unutrašnjeg balansa verovatno su najbitnije stvari koje naučimo u toku života. Za grupu "Za Ondekoza" možda ne jedini, ali svakako najbolji način da se izraze može se objasniti jednom rečju - ''taiko''...

Ako potražite objašnjenje u rečniku, taiko će za vas značiti – japanski bubanj. Ako se još malo zainteresujete, raspitate i bacite na proučavanje, saznaćete da postoje byou-uchi daiko i tsukushime-daiko, videćete u čemu se razlikuju, koje su im dimenzije i sve to možete upotpuniti slikom koja će vam omogućiti da prepoznate ovaj instrument kada ga negde ugledate. Ali to vam ne garantuje da ćete ga shvatiti...

Odaiko, veliki taiko bubanj, stajao je u centru bine na postolju, okolo su bili poređani ostali, srodni instrumenti. U minut tačni, japanski ''đavolji bubnjari'' u potpunom miru, tihim i odmerenim koracima prilazili su svojim bubnjevima i u mraku započeli igru ritmovima. Sasvim lagano zagrevanje, pre nego što u talasima zagrme bubnjevi i zalepe vas za stolicu na kojoj sedite.

Uz sasvim jednostavno, ali efektno svetlo, njihovo umeće dolazi u prvi plan i dostiže nivo o kome mnogi svetski bubnjari i perkusionisti mogu samo da sanjaju. Ali njihov uspeh ne može se pripisati samo talentu i ''osećaju za ritam''. Do detalja su im osmišljeni pokreti i koreografija, svako ima svoju ulogu i svoje mesto na bini. Navežbani su do potpunog savršenstva i izuzetno precizni. Toliko da se ozbiljno zapitate koliko je truda, sati vežbanja, fizičke kondicije i koncentracije potrebno da se postigne ono što oni mogu da izvedu.

Svoj nastup upotpunjuju ''igranjem'' s raznim vrstama udaraljki, čegrtaljki, drvenih žaba ''koje prizivaju materijalno bogatstvo'', pa i nekih predmeta kojima verovatno i ne znate ime... U jednom trenutku ježi vam se koža od težine onoga što čujete, u drugom se najiskrenije nasmejete i opustite. Sasvim neprimetno vam proleti prvih 45 minuta koncerta, do onog momenta kada odviju traku na kojoj piše - ''Pauza 20 minuta''!

U nastavku je odaiko u centru pažnje. Dva skoro potpuno obnažena muškarca su na postolju, s palicama u rukama, ostali igraju ''epizodne uloge''.

Bubnjevi grme, pevaju, govore, igraju se sa svetlom, bojama života, strasti i vatre. Celim svojim bićem, i duhom i telom, bubnjari "Za Ondekoza" bore se da ovom instrumentu daju život. Ili da uz njegovu pomoć prizovu život i sile koje ga pokreću... Kako god shvatili simboliku njihove ''predstave'', neće vas zaobići naleti energije sa bine...

Prisustvo na ovakvom nastupu povećava šanse za bolje razumevanje taikoa, ali i za upoznavanje s jednom potpuno drugačijom kulturom. Savremeno (pod tim ne podrazumevam i ''napredno'') društvo pruža bezbroj mogućnosti da se izrazimo, dokažemo i nađemo svoje mesto pod suncem. Ali u opštoj jurnjavi za pozicijom, novcem i brzim načinima za postizanje ''idealnog'' života, malo ko stigne i da se zapita koliko nam povratak na jednostavno, primalno može zapravo pomoći da odemo dalje...

Ljiljana Zdravković